Poziv duše

 

Šta je to duša? Pitanje koje nas sve prati i za sobom otvara neiscrpivi broj novih pitanja. Da li smo duša mi, da li je to odvojiv deo od tela, može li se videti, može li se opipati i tako dalje i tako dalje. Kada je 1907 godine, lekar MacDougall napravio studiju, gde je pokušao da izmeri da li duša ima težinu, došao je do zaključka da duša teži 21 gram. Naravno ova studija nije nikada naučno prihvaćena ali među narodom se ukorenila ova teorija.

Razumevanje prirode duše je možda jedan od najvažnijih i najosnovnijih zadataka na duhovnom putu. Smatra se da je duša nematerijalna suština i sveukupnost onoga što jesmo na suštinskom nivou, da je to naša prava priroda. Kako je sav život u svojoj osnovi energija, duša je celina ove energije, životna snaga koja nikada ne može nestati već samo promeniti oblik i ovo shvatanje može promeniti ceo način na koji pristupamo smrti. Duša je deo nas koji nas čini onim što jesmo i deo koji će posle naše fizičke smrti nastaviti da živi.

Duša je ona koja nas oživljava, pokreće, pa čak i govori u trenucima kada nam je potrebno vođstvo. Naša duša je ta koja nam pruža neku vrstu unutrašnjeg glasa, moralnog kompasa i pravca, to je onaj glas iznutra koji nas podseća da možemo postati nešto više.

Ako verujemo da su naše duše suština onoga što jesmo, nije iznenađujuće što je ljudima toliko teško. Sve što se tiče našeg života i društva udaljava nas od naše suštine i najdubljih delova nas samih - naših duša. Mnogi od nas osećaju unutrašnju potrebu da se odbace zastarele ideje o tome šta znači biti uspešan čovek i šta nam je potrebno da bismo bili srećni, a to se kosi sa utvrđenim shvatanjem društva u kojem živimo. Ovo je u stvari uzbudljivo vreme transformacije u svesti mnogih, ali sa druge strane i veoma izazovno jer mnogi ljudi proživljavaju i zbunjenost koja ide zajedno sa ovom tranzicijom i rastom. Pretvaramo se u način postojanja koji se poklapa sa našom dušom i shvatanjem da smo duhovna bića koja imaju ljudsko iskustvo. Počinjemo da shvatamo da transformacija i buđenje nisu samo normalan, već i neophodan proces u evoluciji naše duše. Neki to opisuju kao da se osećaju da su razapeti između toga ko su i ko bi trebali da budu, dok drugi kažu da se osećaju kao da su se izgubili u ulogama do te mere da više ne znaju ko su. Često se može čuti kako ljudi govore da znaju da bi stvari trebalo da se promene, ali da ne zanju kako da to učine. Ovo o čemu ovde pričamo je u stvari poziv duše. Kada slušamo ovaj poziv onda napredujemo, a kada ne slušamo, to onda utiče na naše zdravlje, fizičko i emocionalno, borbe u vezama i na poslu i u životu uopšte. Duša je neumoljiva i ići će do krajnjih granica da privuče našu pažnju. Moramo da se krećemo kroz emocionalno, mentalno, fizičko i eterično zagađenje života kako bismo se povezali sa svojom dušom. Ovo nije lak put, pogotovu kada smo toliko navikli na određen način života.

Duša prolazi kroz mnogo različitih faza. Svi započinjemo s Bogom, svi smo iz Izvora odakle smo poslati da učimo i doživljavamo različita iskustva. Neke planete imaju lakše lekcije duše, dok je zemaljska škola najteža u svemiru i samo najhrabrije duše se prijavljuju za ovu školu. Postizanje potpune svesti je dugotrajan proces, ali svemir ne mari, imamo celu večnost za to pre nego što se vratimo Izvoru, odnosno Bogu i potpunom blaženstvu. Čak i u našim zemaljskim školama ne možemo preći iz vrtića direktno na fakultet, tako da i kod životne škole i lekcije duše ako padnemo na času ili na lekciji, moramo ponavljati dok ne položimo i tek tada idemo dalje na sledeću.

Prvi korak za svest duše je doživljavanje života u najjednostavnijim oblicima koji se mogu zamisliti, u elementima: vazduh i drugi gasovi, tečnosti, čvrste materije kao što su stene, zatim biljke, životinje, stvari... Svaka od njih i nas ima određenu jedinstvenost, sve je napravljeno od energije i ima svest, to nas čini različitim. Kada izađete napolje u prirodu, zapazite drveće oko sebe, svako je različito i svako je različito i u energiji, to je duša drveta.

Jednom kada duša evoluira izvan područja elemenata, ona prelazi u područje prirode. Postoje dragocene lekcije iz biljnog i životinjskog carstva. Kroz inkarnacije kao biljke i životinje i duhovi prirode, učimo kako da budemo u ravnoteži sa Majkom Zemljom i da je sve živo na našoj planeti jedno. U carstvu prirode, svest se kroz biljke kreće prema životinjama, koje uče kako da iskusite i živite zajedno u grupi, kao što je krdo slonova, lavova, košnica pčela ili kolonija mrava i tako dalje. Jednom kada se grupna suština prirode iskusi i istraži, naše duše se inkarniraju na Zemlji kao ljudi. Zanimljiva napomena o životinjama i svesti je nakon što dođemo do faze inkarniranja kao ljudi, ako uzmemo životinju u svoj dom i pružimo joj ljubav i pažnju, dajemo joj individualnost i ličnost. Ovo odvaja životinju od duše grupe i pomaže joj da napreduje do ljudske faze Zemaljske škole. Čak i naša planeta Zemlja ima dušu, ona je poznata kao Anima mundi ili Duša sveta jer obuhvata sva bića.

Sva bića (drveće, životinje, planete, galaksije, itd.) prolaze kroz cikluse metamorfoze, tako da je krajnja svrha duše da raste i sazreva. One duše koje su odrasle i sazrele tokom mnogih života nazivaju se starim dušama. Kao pojedinačni kanali duše pokušavamo da se vratimo u zagrljaj večnosti, da se ne osećamo podeljeno i da iskusimo blaženstvo Jedinstva. To je često poznato kao iskustvo povratka kući ili povratka našoj istinskoj prirodi. Ovo putovanje može potrajati mnogo života, pa čak i prosvetljenje nije kraj, još postoje slojevi na slojevima koji se produbljuju, otvaraju i šire.